Krajem 2021. godine sam imao ponudu za upravnika apoteke. U februaru naredne, kada je trebalo da potpišem ugovor, pošto je sve bilo usmeno dogovoreno, saznao sam da od toga nema ništa, kako su se finansije apoteke iznenada izmenile.
Pozvao sam tom prilikom brata i ispričao moje nezadovoljstvo jer sam na povišicu računao. U šali sam ga pitao da možda nema kod njega u gradu neka apoteka gde bih mogao da radim. On je odmah pozvao sve apoteke u okolini i istog dana sam imao pozive od dva vlasnika apoteka. Na kraju sam u martu 2022. imao tri razgovora za posao i jednu ponudu prihvatio.
Tako je počela potraga za stanom i moram reći da su menji ređe odgovarali na mejlove (zbog prezimena verovatno) dok je moja verenica češće imala odgovore.
Tako smo u aprilu došli da razgledamo stan (u kome smo i danas). Nekoliko dana kasnije smo potpisali ugovor.
Zatim je bilo pitanje kako se preseliti 500km? Ponude koje smo nalazili su bile u opsegu 2000-3000 evra. Pare smo imali, ali nismo želeli na to da ih damo.
Lili je smislila caku kako da najjednostavnije i najjeftinije se preselimo. Naime, nemačka železnica ima uslugu dostave prtljaga. Tako smo mi u tri ture Minhen-Koblenc uz pomoć osam kofera i troškove od oko 400 evra se preselili (uključujući četiri bicikle). Ono što nije stalo u kofere, jer moj drugar Nedim prebacio kolima.
Stvari smo pakovali u kofere koje smo imali, a logistički partner železnice bi ih pokupio na kućnoj adresi u dogovoreno vreme i ostavio ih na ciljanu adresu nekoliko dana kasnije.
Sve što je još ostalo je bilo sastaviti Ikea nameštaj za stan od 125 kvadrata, za šta nam je bilo potrebno skoro dve nedelje.
Bio je avgust mesec, 35 stepeni. Ja sam ima dve nedelje odmora a Lili nedelju dana. Druge nedelje je radila iz stana mog brata i u stan zbog nameštaja dolazila tek nakon posla. Vreme za pamćenje.
Prvog septembra sam počeo u novoj apoteci, a u novembru smo uspeli da posetimo Srbiju.
