Kafa za mene ima jako bitnu ulogu u životu. To nije samo crni napitak koji razbuđuje. To nije sredstvo od koga je zavisno stanovništvo.
Za mene kafa ima opuštajući efektat. Kući na selu smo imali dve pauze za kafu. Jedna u 11h i jedna u 16h. Tada bismo se svi (bilo pili kafu ili ne) iz kuće našli na terasi, u kuhinji ili u kući – zavisno od vremena. Nekad bismo samo pili kafu i razgovarali. Nekada je uz kafu bilo domaćeg voća a nekada i domaćih kolača.
Razgovarali bismo i dešavanjima tog dana i planirali naredne dane. To je bila naša „vacap grupa“.
U svakom slučaju, moja prva poseta Nemačkoj je bila razočarenje što se tiče kafe. I zaista sam imao strah da neću uživati. Da ću biti uskraćen za omiljeni užitak!
Moj konačni dolazak za Nemačku je bio 18.03.2020. godine. Imao sam dva kofera i u jednom je bilo 100 grama kafe. Međutim, u supermarketima u Bavarskoj je bilo naše kafe. Mogao sam makar sebi kod kuće da napravim kafu u kojoj bi uživao.
Prvih nekoliko meseci sam imao oko dva sata pauze za ručak i u tom vremenu bih pio kafu. Izjutra ne.
Te pauze su bile pravi oporavak za mene! Međutim, uskoro se stvari menjaju.
Zbog strukturnih promena zaposlenih u apoteci gde sam radio, dolazi do preraspodele mog radnog vremena i ostaje mi samo sat vremena pauze za ručak. Kako mi je od posla do kuće bilo potrebno desetak minuta biciklom, kada nije gužva i semafori se „slože“. Više nisam išao kući za vreme pauze. Tada sam počeo da kafu pijem izjutra.
To je još uvek bilo vreme restrikcija kretanja i ovorenosti lokala zbog kovida, ali uskoro se sve to menja i sve postaje slobodnije i lakše.
U blizini apoteke gde sam radio je postojala pržionica kafe i to sam znao još pre nego što sam se preselio u Nemačku kako sam čitav grad ispitao uzduž i popreko na Gugl mapama. Tako sam tamo prvi put probao kafu. Doduše samo za poneti. Sedenje u kafićima još uvek nije bilo dozvoljeno.
U apoteci gde sam tada radio nismo imali zajedničku pauzu za kafu, već je svako kad stigne mogao sebi da skuva i da „srče“ u prolazu kad stigne. Međutim i to se brzo promenilo.
Tako sam jednom prilikom poneo iz pržionice i kafu za koleginicu. Svidelo joj se, pa smo tako pokušavali da zajedno imamo pauzu da bismo pili kafu i onda sam završio u karantinu. Doduše negativan, ali je ona bila pozitivna.
Nakon toga je bilo potrebno vreme da se sve opet vrati na normalu, a uskoro je navedena pržionica otvorila ponovo i svoj kafić. Pet minuta pešice od svog posla sma u pauzi za ručan uživao uz najbolji a ujedno i najjeftiniji kapućino u gradu.
Da, kafa u Nemačkoj nije jeftina. Neka, manje-više prosečna cena je malo više od 3€. Može se ponegde daći i za 2,50-2,90 no to je izuzetak. Cena u opsegu 3,50-4,90 je u većim gradovima i u prometnim mestima standard.
MEĐUTIM! I to je ono što je problem. Nije cena problem ukoliko je kvalitet dobar. Problem je ako platim nešto debelo a nije ni za šta.
Zato kafu pijem na proverenim mestima i pokušavam da uživam! Kako redovno putujem nemačkom železnicom, tako skupljam bodove i povremeno uzmem vaučer za njihov bistro ili restoran. Kafa je prihvatljivog kvaliteta i cene (i ako plaćaš iz sopstvenog džepa) a pogled kroz prozor voza zna da bude predivan. To je za mene uživanje!
Isto tako na odmoru (bilo u Srbiji) ili negde drugde u Evropi koristim svaku priliku da doživim jedan od onih momenata kakve pamtim.
Super blog! Samo napred!