Dolazak

Kada sam zapravo došao za Nemačku?

Pa, dolazio sam više puta. Prvi put u Nemačkoj sam bio krajem maja 2019. godine. Tada sam u Vajlhajmu u Gornjoj Bavarskoj imao razgovor za posao. Otac je bio pošao sa mnom. Iz Beograda nam je autobusom trebalo oko 12 ili 14 sati do Minhena. Bili smo pošli uveče i jako skoro da nisam spavao te noći. Razgledao sam kuće, puteve i prirodu na našem putu, u nadi da će to već sutra biti moj novi dom.

U Minhen smo stigli ujutu oko devet čini mi se. Bio sam pun uzbuđenja. Znao sam koji voz sa kog perona ide za Vajlhajm. Sve sam već nedeljama bio planirao i sve sam guglao. Trebalo nam je oko 45 minuta vozom. Bio sam oduševljen putom i pogledom na Štarnberško jezero.

Apoteka je bila u blizini železničke te smo je brzo našli. Starija žena nas je pustila u kancelariju i sačekali smo šeficu koja je došla od kuće nakon što je imala noćno dežurstvo.

Nismo dugo pregovarali. Toliki put za pola sata razgovora? Ali imao sam priliku sve da vidim i da pitam šta me je interesovalo.

Ručali smo u restoranu u blizini, posetili centar varošice kako je bio pijačni dan (petak) i zatim se uputili u Garmiš gde smo prenoćili. Sutradan (subota) smo posetili Ufing gde sam se zaljubio u pogled na Alpe, a mom ocu se nije dopalo je su kroz gradić šetale krave.

Popodne smo proveli u Minhenu u blizini glavne železničke. Našli smo jedan nemački restoran gde je radila Hrvartica sa kojom smo se ispričali.

Nismo puno šetali kako je moj otac bio umoran. Malo mi je bilo žao, ali sve što sam bio video mi se svidelo. Doduše, oko glavne železničke stanice u Minhenu je prljavo, mada ne kao u drugim većim gradovima – što sam mesecima kasnije saznao.

Put je bio naporan, ali to kratko putovanje mi je reklo da je moja odluka da odem za Nemačku zapravo ono što želim.

A šta ja to zapravo želim?