Nemačke javne apoteke dostavljaju povremeno lekove (kao i druge proizvode) na kućnu adresu. Odakle ova tradicija? Zapravo oduvek.
U mnogim krajevima Nemačke tradicionalno su apoteke dostavljale svojim pacijentima lekove na kućnu adresu. Negde je to bilo više izuzetak, negde pravilo. Pogotovu u seoskim predelima gde su naselja razuđena a stanovništvo starije je ovo uobičajena praksa. A ko je plaćao dostavu? Kod većine apoteka je to bila sama apoteka, odnosno vozač koji za tu namenu bio zaposlen. Kako su naravno vremenom nastajali problemi prilikom isporuke (pogrešan lek, pogrešna adresa, pacijent nije kod kuće, hladni lanac…) zakonodavac je u nekom trenutku ovo zakonski definisao.
Znači, dostava lekova putem zaposlenog apoteke (bilo da je samo vozač, farmaceut ili farm, tehničar) je zakonski moguća. Zatim je došla korona i stvari su se promenile. Dostava ne samo da je bila moguće već i poželjna! Cilj je bio izbeći veliki broj kontakata. Kako?!
Paciejnti su mogli da poruče recepte za svoje lekove kod lekara telefonski. Lekar bi recepte poslao faksom u željenu apoteku a apoteka bi dostavila lekove na kućnu adresu. Pacijent niti je morao kod lekara niti u apoteku.
Zatim je tadašnji ministar zdravlja uveo mogućnost da apoteke tu dostavu naplate zdravstvenom osigurnanju. To pravilo je ostalo i posle pandemije. Nažalost je bilo i zloupotreba ovog pravila, ali to je neka druga priča.
