Ja ali i drugi o meni!
Zdravo! Zovem se Nikola Bošković. Živim u Nemačkoj i pomažem farmaceutima da dođu u Nemačku. Kako sam za samo dve godine našao svoje sunce pod nemačkim nebom, pročitaćeš u tekstu koji sledi.
Rođen sam 1993. godine u Požarevcu gde i završavam gimnaziju. Nakon završetka integrsanih akademskih studija farmacije u Beogradu 2017. godine stažirao sam u apoteci Vasa Pelagić u Požarevcu. Moje prvo radno mesto je bilo u državnoj apoteci u Žagubici, gde sam od juna 2018. godine bio i upravnik. Januara 2019. godine donosim odluku da se selim!
Razlozi za tu odluku su mnogobrojni.
Sa jedne strane sam bio nezadovoljan stanjem farmacije u Srbiji, a sa druge strane nisam imao mogućnost da produžim svoj radni ugovor u okviru jedne državne ustanove kao što je ZU Apoteka Požarevac. Osim toga nisam bio dobio stipendiju za doktorske studije.
Dodatno, su se moj rođeni brat i najbolji drug spremali za odlazak u Nemačku, odnosno Kanadu.
Kako sam se nemačkim jezikom služio od malena, odlazak za Nemačku je za mene bio prirodan sled događaja.
Počeo sam da usavršavam svoj nemački jezik i da tražim informacije o dobijanju vize za odlazak za Nemačku. Od tog trenutka sam gledao isključivo nemačke filmove/serije i slušao njihovu muziku. Takođe sam počeo da čitam i nemačku dnevnu štampu.
O radu farmaceuta u Nemačkoj i o procesu priznavanja diplome sam nažalost dolazio samo do skormnih informacija.
Srećom su se desile dve stvari. Konktaktirao sam nemački zavod za zapošljavanje, tj. njihovo odeljenje za visokokvalifikovanu i stranu radnu snagu…
A druga je da sam dobio kontakt jedne koleginice koja je otišla za Nemačku. Ona me je ubacila u FB grupu „mr. ph. in EU“ gde sam dobio mnogobrojne kontakte koji su mi pomogli i koji mi i dalje pomažu na mom putu. Nina, Selena, Miloš, Aleksandra, Rami, Fata, Sabina su samo neki od njih.
Kako je moj brat hteo za NRW, tako sam i tražio posao. Međutim, igrom slučaja se na moj oglas da tražim posao, javio jedan vlasnik apoteke u maloj varošici na jugu Bavarske. Isto tako igrom slučaja ta ponuda za posao nije uspela.
Ali tako sam dospeo u Bavarsku.
Poslao sam CV na tri apoteke u okolini kako mi se taj predeo južno od Minhena jako svideo.
U aprilu 2019. sam dobio poziv i već krajem maja iste godine sam po prvi put u životu posetio Nemačku. Imao sam razgovor za posao u Vajlhajmu u Gornjoj Bavarskoj, prošetao sam gradom i prenoćio u Garmišu. Kratko sam posetio Ufing i ostatak dana do povratka sam proveo u Minhenu. I tu počinje moja borba sa nemačkom birokratijom!
Zakazao sam odmah termin u nemačkoj ambasadi, ali…
Ubrzo saznajem da mi je potreban B2 sertifikat jezika (imao sam B1) i potreban je C1 FSP ispit.
Sakupljam dokumenta i prevodim i onda saznam da se priznaju isključivo prevodioci sa EU pečatom, zatim da mi treba lekarsko uverenje lekara iz EU. Opet odlazim za Nemačku i to brzo rešavam pomoću poslodavca (avgust 2019.).
Ubrzo dobijam i termin za polaganje FSP u okviru bavarske farm. komore (BLAK) za novembar.
Ispit uspešno polažem!
I to je priča za sebe kako sam se organizovao za prevoz i smeštaj!
Nekoliko dana nakon polaganja ispita moj poslodavac dobija moju Berufserlaubnis (privremenu dozvolu za rad u struci) i šalje je poštom za Srbiju. Nažalost je pošta u tom periodu štrajkovala i pismu je bilo potrebno duže od tri nedelje da stigne.
U međuvremenu sam dao otkaz na smom poslu i imao termin u ambasadi. Navedeni Berufserlaubnis sam dostavio naknadno.
I tako je počela 2020. godina, godina Korone! Ja sam bio bez posla i čekao sam vizu. I onda ŠOK!
Početkom januara odlazim na skoro nedelju dana za Nemačku. Vreme provodim u Vajlhajmu istražujući grad, pokušavajući da još više usavršim jezik i slično. Predivan odmor, ali kako dani prolaze vidim da samo trošim novac a vize još uvek nema.
Spontano odlučujem da se vratim nazad, nadajući da će svakog trenutka uslediti poziv ambasade. Dana provodim sa porodicom i prijateljima. Ništa se ne dešava.
Krajem januara mi je poštom stigla odbijenica! I mislim se šta mi je sve ovo trebalo?!
Sledi razmatranje mogućnosti sa poslodavcem.
Nakon što sam saznao šta je bio problem, bacio sam se na rešavanje istog.
Tako prolazi februar i počinje mart. Dani mi prolaze u učenju jezika i ispijanju kafe sa poznanicima. Kako sam već duže od dva meseca bez posla, počinjem da tražim primvremeni posao preko omladinske zadruge, oglasima na banderama, društvenim mrežama i slično.
Iskreno se sada pitam zašto jednostavno nisam otišao u prvi kafić i pitao da li traže nekoga za 2-3 puta nedeljno, ali nisam.
I onda…
Nada je polako bledela, pogotovu kako je korona uzimala zamah.
Bio je to četvrtak 12.03.2020. godine oko 13 časova kada sam dobio poziv nemačke ambasade u Beogradu.
DOBIO SAM VIZU!
Javio svima i onda sam pokušao da organizujem sebi prevoz. Koleginica Aleksandra mi je rekla da uzmem let Lufthanze u sredu 18. marta negde oko podneva. Ne sećam se tačnog vremena.
Spakovao sam se na brzinu, pozdravio sa porodicom i prijateljima, otišao po vizu i onda je usledio dan D!
U sredu 18.03.2020 sam sa bratom otišao na aerodrom Nikola Tesla.
Nakon čekiranja smo šetali zgradom aerodroma gledajući kako letovi jedan po jedan bivaju otkazani.
Izašli smo napolje. Brat je pušio. I ja sam morao da uzmem 2-3 cigarete iako nisam pušač. Više od godinu dana sam se bio spremao na ovaj trenutak. I sve to je mogao da uništi „najsmešniji virus“ u istoriji čovečanstva?
Inače, prethodno sam preko onlajn oglasa pronašao i iznajmio sobu u stanu kod jedne Nemice koja je živela sa dečkom iz Kameruna.
Trebalo je to da bude moje prvo putovanje avionom i karta u jednom smeru. Rano popodne u sredu 18. marta 2020. godine sam sleteo u Minhen, ali ni tu nije bio kraj mojim problemima. Usledila je pasoška kontrola gde me je službenik, uprkos tome što sam imao vizu, ispitivao zašto putujem za Nemačku, gde se nalazi taj Vajlhajm i slično. Svake sekunde čekanja i objašnjavanja sam postajao sve nervozniji dok koleginica službenika nije rekla da me pusti. Lupio je pečat i to je bilo to.
Sačekao sam kofer i vozom krenuo za Minhen gde me je čekalo presedanje na peronu 33.
U Vajlhajmu me je Judith sačekala na železničkoj stanici. Otišli smo kratko do Aldija i zatim u stan.
Tako je počela moja avantura. Godinu dana kasnije, u februaru 2021. godine sam položio Kenntnisprüfung i dobio nemačku aprobaciju.
Dva meseca kasnije je moj brat došao u Nemačku, ali u drugu pokrajinu (RLP). U tom periodu sam upoznao svoju sadašnju verenicu, Lili, i pokrenuo sam svoj Instagram kanal – Farmaceut u Nemačkoj. Nakon nešto duže od godinu dana Lili se iz Minhena preselila kod mene u Vajlhajm a zatim smo doneli odluku da se preselimo bliže mom bratu.
Krajem avgusta 2022. godine smo se preselili u blizinu Koblenca. Našao apoteku u blizini staračkog doma gde je radio moj brat, dok je Lili mogla i dalje da radi od kuće.
Ubrzo se mom bratu pridružuje trudna supruga. A igrom slučaja je moj bratanac došao na svet 18.03.2023. – na dan kada sam ja slavio tri godina života u Nemačkoj.
Negde u tom periodu se opet posvećujem kolegama koji me prate Instagramu i rađa se ideja da počnem da dajem časove pripreme za FSP. Ono što je predstavljao problem u čitavoj priči jeste poznavanje nemačkog zakonodavstva na temu preduzetništva i samostalnosti. Na istu temu su se istovremeno raspitivali i moj brat i verenica, te smo tako razmenjivali iskustva.
Konačno, u avgustu 2023. godine počinjem i zvanično sa radom. Nažalost, pravni deo poslovanja se pokazao kao zahtevniji nego što je bila prva procena. Tek u novembru krećem sa punim obimom poslovanja a već u decembru objavljujem svoju prvu i besplatnu eSkriptu za pripremu FSP!
Krajem 2020. godine sam pisao tekst na temu priznavanja diplome farmaceuta u Nemačkoj za blog Nemački kutak. Ovaj blog je prepun korisnih informacija na temu preseljenja i života u Nemačkoj.
Takođe, bio sam gost kod Dina Gastarbajtera na njegovom Jutjub kanalu gde sam podelio svoje iskustvo.
Takođe su i onlajn portal Apotheke Adhoc i Savez farmaceutskih udruženja Srbije pisali o mom putu za Nemačku. A ja o sebi i svojim iskustvima pišem u Blogu!
Nikola Bošković | Farmaceut u Nemačkoj
