Kraj 2020. sam dočekao ne tako prijatno. Bio sam pod stresom zbog KP koji mi je predstojao, ali i nedostatak društva, i još gore nemogućnost upoznati nekoga.
Tada sam u gradu znao jedino Nedima, dečka kod kog sam navraćao tokom pauze za ručak jer je radio u mesari sa imbisom. Zbog korone nisam imao mnogo mogućnosti upoznati nekog novog. Sa Nedimom sam imao situacije da bismo otišli zajedno na večeru i da smo morali da sedimo za različitim stolovima jer on nije bio vakcinisan. Izlazio sam jedno vreme sa Nemcima. To je bilo društvo sina žene sa kojom sam jedno vreme živeo zajedno na samom početku, ali različita ograničenja kretanja su i to prekinula. Onda sam u nekom trenutku pokušao sa aplikacijama za dejting. Nije davalo puno rezultata, ali sam naišao na njen profil. Razmenili smo nekoliko rečenica i to je bilo to.
U međuvremenu sam položio ispit i dobio aprobaciju. Aprila 2021. godine je moj brat došao za Nemačku, za Koblenc. Bio sam uzeo odmor i uputio se brzim vozom tamo. Negde između Majnca i Koblenca mi se javila. Našli smo se na jednoj drugoj aplikaciji i počeli smo da pišemo.
Ubrzo nakon mog povratka za Bavarsku smo se i našli u Minhenu. Naše prve zajedničke avanture su bile sa maskama. Obilazili smo jezera i planine južnog predela Gornje Bavarske. Ili bismo putovali vozom ili bismo išli u duge biciklističke ture.
A onda smo se zajedno preselili u blizinu Koblenca gde je moj brat radio.
Sa Nedimom se družimo i danas. Pomogao nam je i prilikom selidbe za Koblenc krajem avgusta 2022 godine.
Krajem marta 2023. godine smo bili u poseti Istanbulu i zaprosio sam je na Galata kuli 30.03.23. To je tek posebna priča 🙂
I naravno, ovo nije cela priča. Uskoro pišem još!
